Пролог

ИЗМЕЂУ ИСПРАЋАЈА И ДОЧЕКА, С ПРСТОМ НА ЧЕЛУ
У поредбеном низу

Остављамо иза себе 2013. онако како се испраћа гост ког смо трпели само из учтивости. У некој будућој хроници понижења, коју већ исписујемо својим животима и својим смртима, стварним и симболичким, та година имаће своје незаобилазно место. Њени главни јунаци, сасвим сигурно, неће бити и наши. На мало кога од њих ћемо моћи без стида да укажемо својим унуцима.
Праштаћемо колико можемо, памтићемо колико нас буде.
У таквој години, не случајно, на нашим насловним странама преовладавали су деца и истински великани. Подмладак и врхови расе. Оно што је нашем роду и најпотребније у овој епохи приземља и подземља. Годишњице су биле повод, а разлози да се присећамо много дубљи. Примери у животу, као и поређења у писању, имају ону снагу која је преко потребна кад се пред собом изгуби пут и оријентација.
Почели смо Константином Великим, потом су ту били Михаило Пупин, Петар Други Петровић Његош, сада и Милош Црњански. Сваки од њих живео је у времену тешком на особен начин, али се огледао у очима сутрашњих поколења. За поредбене јединице није бирао оне испод себе. Тражио је начине, а не изговоре. Давао храбре одговоре на вечна питања и учио мрак да сија, али ни једног трена не помисливши да је већи од Отаџбине у чије име ступа. Сваком је част била важнија од живота, а живот без части неприхватљив. Знао је шта се мора и шта се не сме. Шта хоће, а шта може. (Дучић: „Велика је невоља кад неко не зна шта хоће, а права катастрофа кад не зна шта може.”)
Добро, нећемо да мрачимо.
Живи смо. Истина је, није то тако мало. Али сви добро знамо да ми можемо много, много више. А заслужујемо ли?
Срећна вам 2014.